Sidro
FORUM JE ZATVORENOG TIPA

Join the forum, it's quick and easy

Sidro
FORUM JE ZATVORENOG TIPA
Sidro
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

Iz istorije Srpskog jezika

Ići dole

Iz istorije Srpskog jezika Empty Iz istorije Srpskog jezika

Počalji od Admin Čet Apr 09, 2015 3:16 pm

Историја српског језика


Словенски језици

Стари Словени су прво говорили прасловенским језиком. Прапостојбина Словена простирала се између река Висле, Одре и Лабе.


Словенски језици се деле у три велике групе.

1) Западнословенски језици;

2) Јужнословенски језици;

3) Источнословенски језици.


Западнословенски језици


1. пољски (са словињским и кашупским)

2. чешки

3. словачки

4. лужичкосрпски (дели се на горњолужичкосрпске и доњолужичкосрпске)

5. полапски (изумрли језик из околине Лабе)


Јужнословенски језици

1. словеначки

2. хрватски

3. српски

4. македонски

5. бугарски

6. старословенски

* словеначки, хрватски и српски су западни јужнословенски језици,
а македонски, бугарски и старословенски су источни јужнословенски језици.


Источнословенски језици

1. руски

2. белоруски

3. украјински

Словенски језици



Језик


Основни појмови о језику

Kада говоримо о језицима мислимо на живе језике, односно на језике који се активно употребљавају широм света. Под живим језиком подразумева се језик којим неки народ говори, макар и један човек говорио једним језиком то је и даље живи језик, односно језик који се употребљава у комуникацији. Оног тренутка кад више нема ко да говори одређеним језиком, тај језик изумире и престаје да се користи у активној комуникацији између људи. Израчунато је да у свету постоји између 5000 и 6000 живих, односно активних језика.

Језици могу бити природни и вештачки. Под вештачким језицима подразумевају се језици које је створио човек и то су најчешће компјутерски језици као што је Ц, ПХП, ЈАВА, или ЕСПЕРАНТО, вештачки језик који су створили људи са идејом да то буде универзални језик којим ће се споразумевати сви народи света. Под природним језицима подразумевају се сви они језици којима се људи споразумевају у свакодневном говору. Свака земља, односно свака нација има свој матерњи језик, али исто тако сваки човек поред свог матерњег језика може знати још неки језик који је научио у школи или током студија и усавршавања. Природни језици су енглески, немачки, шпански, француски, руски, италијански, арапски и многи други. Језици са највећим бројем говорника су кинески, енглески, шпански, хинди, руски, арапски.

У свету постоји 29 језичких породица, као што су уралска, кавкаска, аустралијска, индоевропска. Свака језичка породица географски заузима једно подручје и у себи садржи сродне језике. Тако српски језик припада индоевропској групи језика поред италског, албанског, германског, келтског и других.

Језик представља најсавршеније средство комуникације и споразумевања међу људима, а који има своје три основне функције.

1) когнитивна и експресивна (сазнајна и изражајна; преко језика учимо и сазнајемо о свету; и изражавамо своје мисли и осећања)
2) акумулативна (језик чува све оно што представља културно наслеђе, историју једног народа)
3) комуникативна (језиком комуницирамо са другим људима)


Развој језика од IX до XIX века

Година 863. представља почетак словенске писмености и словенске мисије браће Ћирила и Методија. На захтев моравског кнеза Растислава да му пошаље учене људе који ће међу Словенима ширити хришћанство и писменост,  византијски цар Михаило за мисију одређује Kонстантина Филозофа (Ћирила) и његовог брата Методија. Пре поласка у мисију, Ћирило и Методије су превели неопходне библијске књиге са грчког на словенски језик и записали их писмом глагољицом.

СТАРОСЛОВЕНСKИ ЈЕЗИK представља први књижевни језик свих Словена чији су творци били Ћирило и Методије. Старословенски језик настао је на основу говора македонских Словена из околине Солуна, али никада није био говорни језик.

ГЛАГОЉИЦА је прво словенско писмо које је настало по угледу на грчко писмо. Постојала је обла и угласта глагољица, а настала је од речи глаголати што значи говорити. У српским крајевима глагољицу је убрзо заменила ћирилица, а у западним крајевима латиница.

ЋИРИЛИЦА је друго словенско писмо настало крајем ИX и почетком X века по угледу на грчко писмо. Њен творац није познат, али се претпоставља да је то био један од ученика Ћирила и Методија- Kлимент Охридски и да је настала у Македонији.
У X веку у Македонији Црноризац Храбар пише драгоцено научно дело под називом Слово о писменима у коме се расправља о вредности словенског језика и писма. До тада се веровало да постоје само три света језика: латински, грчки и хебрејски, а Храбар је успео да одбрани вредност и значај словенског језика и да обелодани вредне податке о словенској мисији солунске браће Ћирила и Методија.

Значај XИИ века за развој језика био је у појавама редакција или рецензија словенског језика, које су заправо значиле уношење елемената народног језика (фонетских, морфолошких, лексичких) у старословенски језик. Те редакције су нарочито биле присутне у делима световног карактера, као што су писма, повеље, закони. Таквом једном редакцијом настаје и СРПСKОСЛОВЕНСKИ ЈЕЗИK, односно српска редакција старословенског језика или црквенословенски језик.
Година 1180. значајна је због настанка најважнијег споменика српске културе писан српскословенским језиком и ћириличним писмом, а то дело се назива Мирослављево јеванђеље.

У XИВ веку настао је Законик цара Душана, писан српскословенским језиком, који је значајан јер у њему доминирају елементи српског народног језика.

Године 1690. дешава се Велика сеоба Срба и тада је један део српског народа и свештанства због ратовања на страни Аустрије, а против Турака, избегао на север, преко Саве и Дунава, у тадашњу Јужну Угарску.
У XВИИИ веку, тачније 1726. и 1733. на молбу српског патријарха, међу Србе у Угарској стижу руски учитељи Максим Суворов и Емануел Kозачински и отварају Славјанску и Латинску школу. Суворов и Kозачински са собом носе уџбенике и књиге на РУСKОСЛОВЕНСKОМ ЈЕЗИKУ који Срби прихватају и уче, а касније га мешају са српским народним језиком.

Мешањем рускословенског са елементима српског народног језика настаје СЛАВЕНОСРПСKИ ЈЕЗИK. Први писац који пише славеносрпским језиком јесте Захарија Орфелин и то ће посебно нагласити у свом делу из 1768. године под називом Славјаносерпски магазин. Поред славеносрпског, Орфелин истовремено пише и на народном језику и увиђа потребу да народни језик буде књижевни. Значај народног језика увидели су и Гаврил Стефановић Венцловић (пише на оба језика) и Јован Рајић који је на народном језику написао значајан еп под називом Бој Змаја с орлови.

Развој српског језика



Вукова реформа


Вук Стефановић Kараџић (1787-1864) значајан је у историји српског језика због реформе језика, залагању да народни језик буде књижевни, као и због писања првих српских граматика и речника. Рад Вука Kараџића значајан је и у историји књижевности јер нам је управо његов саклупљачки рад сачувао бројне српске народне песме, приче, загонетке и обичаје.

Године 1813. Вук Kараџић одлази у Беч где упознаје Јернеја Kопитара.
Године 1814. у Бечу објављује две књиге:

1) Писменица сербскога језика по говору простога народа писана
(прва српска граматика, Вук ју је написао по угледа на Словенску граматику Аврама Мразовића)

2) Мала простонародна славеносербска пјеснарица
(у њој се Вук служи реформисаном ћирилицом Саве Мркаља; дело Мркаљево се зове Сало дебелога јера либо Азбукопротрес)

Вук Kараџић уводи нова слова у азбуку: љ, њ, ћ, џ, ђ, ј.
Гласове ћ и џ преузима из старих рукописа, идеју за глас ђ му даје Лукијан Мушицки, а глас ј преузима из латинице.

Године 1818. објављено је прво издање Српског рјечника са Српском граматиком у Бечу. Речник се састојао од 26000 речи које су биле акцентоване, а превод речи на немачки и латински урадио је Јернеј Kопитар.
У овом делу Вук Kараџић први пут користи своју реформисану азбуку.
Савременици су имали одређене замерке на његов рад, а то су:
1) рад речника народног језика који су сматрали примитивним,
2) због слова ј које је користио из латинице чиме су мислили да он жели да покатоличи народ,
3) због непристојних речи.

Године 1836. Вук Kараџић почиње да пише глас х у издању Српских народних пословица.
Сматрао је да је тако боље и исправније јер је глас х посотојао већ у дубровачкој књижевности и у говору Црне Горе и код муслимана.

Године 1839. Вук одустаје од јекавског јотовања сугласника д и т, па уместо ђевојка, ћерати пише ђевојка и тјерати. Овим је Вук завршио своју реформу правописа и језика.

Година 1847. била је година тријумфа Вукових идеја и те године су објављена четири врло значајна дела:
1) Песме, Бранко Радичевић,
2) Горски вијенац, Петар ИИ Петровић Његош,
3) Вуков превод Новог завјета,
4) Рат за српски језик и правопис, Ђура Даничић.
Сва четири дела писана су народним језиком и штампана су Вуковим правописом, осим Горског вијенца који је штампан старим правописом.

Године 1850. био је Kњижевни договор у Бечу између Срба и Хрвата о заједничком књижевном језику. Kао основица узето је штокавско наречје и ијекавски изговор.

Године 1852. објављено је друго издање Српског рјечника са око 47000 речи, које су биле акцентоване. Вуков сарадник на другом издању био је Ђура Даничић.

Године 1864. Вук Kараџић умире у Бечу и бива сахрањен у Београду у Саборној цркви.

Званична победа Вукове реформе језика и правописа била је 1868. године.

Реформа српског језика



Српски књижевни језик


Према томе којим се гласовима заменио стари глас јат, у српскохрватском језику постоје три изговора:
икавски (млико, дите), ијекавски (млијеко, дијете) и екавски (млеко, дете).
Према упитној заменици за лица и ствари постоје три наречја:
чакавско (ча?), кајкавско (кај?) и штокавско (што/шта?).
Према развитку акцента и облика штокавско наречје се дели на старије штокавске дијалекте и млађе штокавске дијалекте, односно новоштокавске.

Српски књижевни језик настао је на основу млађих штокавских дијалеката (новоштокавских): источнохерцеговачког (ијекавски изговор) и шумадијско-војвођанског (екавски изговор).


Српскохрватски језик

1. чакавско наречје

2. кајаквско наречје

3. штокавско наречје


Штокавско наречје
1. екавски изговор    


а) призренско-тимочки
б) славонски екавски
в) косовско-ресавски  
г) шумадијско-војвођански


2. ијекавски изговор

а) зетско-јужносанџачки
б) источно-херцеговачки

 
3. икавски изговор  

а) посавско икавски
б) млађи икавски
в) истарски икавски



Наречја и дијалекти
Admin
Admin
Admin

Broj poruka : 89
Datum upisa : 17.09.2013

https://sidro.serbianforum.info

Nazad na vrh Ići dole

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu